SENEGAL: Daleka zemlja u kojoj je završila knjiga o srpskom stradanju tokom Albanske golgote
Senegal, država nešto veća od Srbije i Grčke zajedno, sa dvadesetak miliona stanovnika, polako se budi iz svog sna i zauzima mesto koje zaslužuje u Africi. To se najživlje oseća u Dakaru, glavnom gradu, poznatom po reliju Pariz-Dakar, koji i danas postoji pod istim imenom, ali - u Saudijskoj Arabiji. Voziti po senegalskim drumovima odlična je priprema za ovaj reli - mnogi putevi još uvek su peščane staze koje menjaju svoj pravac zavisno od vetrova. Po senegalskim putevima konji i magarci su i danas veoma zastupljeno prevozno sredstvo, pa sam i ja imao prilike da se u nekoliko navrata vozim na taljigama. No čak i u najudaljenijoj stepi, gde je to jedino prevozno sredstvo a živi se uglavnom u trščanim ili zemljanim kolibama, skoro svi imaju mobilni telefon. O svojim magarcima, konjima i životu u divljini, ribarskim podvizima ili stadima stoke Senegalci redovno postuju na Tiktoku.
Dakar
Dakar kao da je drugi svet u odnosu na unutrašnjost. Moderan grad na poluostrvu čija je zapadna plaža ujedno najzapadnija tačka afričkog kontinenta. To je grad neviđenih gužvi. Većina Senegalaca rođenih van prestonice neće se nikad usuditi da ovde sednu za volan. Prepliću se konji i magarci sa najskupljim automobilima, a hiljade motora zuje kao muve sa svih strana, proleću između automobila, iskaču iz sokaka, čini se da preleću gužvu i ljude. Asfalt i pesak se prepliću u beskrajnom lavirintu prepunih uličica. Ali na zapadnoj tački grada nema nikoga, sve je pusto. Tu su samo jedan trošni vidikovac od krme starog broda i znak sa informacijama koliko su daleko drugi gradovi sveta. Veliki talasi Atlantika donose hladan vazduh, pa mi se čini kao da nisam blizu ekvatora. Rashlađuju Dakar i stepu duž čitave obale. Na beskrajnim peščanim plažama uglavnom je nemoguće ući u more - što zbog talasa, što zbog hladnoće. Svežina koju okean donosi Dakaru noću je tolika da se bez dugih rukava, pa čak i jakne, ne može napolju sedeti. Dovoljno je udaljiti se nekoliko desetina kilometara ka unutrašnjosti i temperature postaju nesnošljive, četrdeseti podelak Celzijusa tu je svakodnevica.
Nacionalni ponos
Najviši spomenik u Africi izgradila je firma iz Severne Koreje upravo u Dakaru na obali Atlantika povodom 50-godišnjice senegalske nezavisnosti. Gradili su Severnokorejci prethodnih decenija spomenike širom Afrike, ali nigde nije podignuto bronzano čudo od 52 metra visine. Spomenik afričke renesanse postavljen na stotinak metara visoko uzvišenje u predgrađu Dakara, delo senegalskog skulptora, prikazuje afričku porodicu - muškarac, žena i dete streme ka suncu. Nisu svi u Senegalu bili oduševljeni ovim spomenikom, pa su usledili protesti zbog visokog troška izgradnje usred ekonomske krize, u situaciji kada većina Senegalaca jedva sastavlja kraj sa krajem. Ni umetnički svet nije spomenik dočekao sa oduševljenjem. Mnogi umetnici tvrde da im spomenik previše liči na skulpture iz Severne Koreje, a muslimansko sveštenstvo se pobunilo što je porodica na spomeniku golišava. Prethodni predsednik države, na čiju inicijativu je spomenik podignut, tražio je da lično ubira 35 odsto prihoda na osnovu autorskih prava koja mu pripadaju zbog osmišljavanja cele ideje, što je takođe mnoge naljutilo. Sada preovladava ponos, a Senegalci su izuzetno ponosan narod, u toj meri da su većinu pločnika, stabala i kojekakvih prostora po gradovima ofarbali u boje nacionalne zastave. Dakar je sa ovim spomenikom dobio prepoznatljiv zaštitni znak. Većina turista koji dođu u Senegal i prvo pohrle da uđu u bronzanu grdosiju gde se na pet spratova nalazi jedan od boljih senegalskih muzeja sa izuzetnim pogledom na Dakar sa vrha spomenika, koji podseća na njujorški Kip slobode.
Meni je najviše zasmetala pozicija spomenika u odnosu na sunce; u koje god doba dana da sam ovuda prolazio, sunce mu je bilo za leđima, što je fotografisanje činilo nezgodnim. Drugim turistima uglavnom smeta lokacija u predgrađu, gde su pljačke naročito česte, pa ko se dobro ne informiše i krene da se tuda prošeta, vrlo brzo će posetu zauvek zapamtiti, ali ne po spomeniku. Odavno su utihnuli protesti zbog finansijskih malverzacija koje često prate ovakve projekte, rekoše mi dok sam ulazio u Univerzitetsku biblioteku. Tu sam pronašao čak dvadesetak knjiga o Srbiji, uključujući jedno izuzetno retko izdanje štampano tokom Prvog svetskog rata u Parizu. Čudesni su putevi knjiga: svedočanstvo o srpskom stradanju tokom Albanske golgote završilo je u fondu dakarske biblioteke. Dok sam se vozio po univerzitetskom kampusu, najednom sam se našao u kolutu dima, što me nije iznenadilo jer u Africi na svakom ćošku neko nešto pali, ali ovaj dim je krenuo da me oštro štipa za oči. Suzavac. Ubrzo sam počeo da plačem iz sveg srca, pa ni oči nisam mogao da otvorim. Ispostavilo se da sam na dakarski univerzitet u posetu biblioteci stigao usred studentskih protesta zbog loših uslova života studenata, na kojima je, saznaću tek kasnije, poginuo Abdulaje Ba, student druge godine stomatologije. Pogodio me je snažan osećaj nelagode: spokojno sam pretraživao bibliotečke fondove i razgovarao sa bibliotekarima dok je jedan mladić gubio svoj život u neposrednoj blizini.
Muzej
Što se muzeja tiče, Dakar se njima baš ne može pohvaliti. Grandiozan Muzej afričkih civilizacija nedavno izgrađen uz pomoć iz Kine više svedoči o svepovezanosti afričkih naroda nego o senegalskoj istoriji. Odmah pored je i Narodno pozorište, izgrađeno takođe uz kinesku pomoć. Ušao sam u tu novu, grandioznu građevinu, bolnički čistu. Dozvolili su mi da pogledam glavnu salu, da se popnem na binu. Nisam mogao da odolim: pred praznom salom, zamišljenom publikom, počeo sam da recitujem pesmu „Otadžbina“ Đure Jakšića. „I ovaj kamen zemlje Srbije...“ u Senegalu. Malo šale, a malo i zbilje, jer smo svi povezani i isprepletani snažnim nitima. Francuska vojska koja se borila rame uz rame sa Srbima na Solunskom frontu imala je i senegalskih vojnika.
Stara francuska železnička stanica najlepši je arhitektonski spomenik u centru grada, u neposrednoj blizini Muzeja afričkih civilizacija. Na nju je 1929. godine stigao jedan drugi Srbin: Rastko Petrović, da odatle započne svoje putovanje Afrikom, zemljom gde ljudi žive „životom večitog detinjstva“, o čemu će napisati jedan od najboljih srpskih putopisa. Rastko je bio iznenađen bogatstvom boja, vitalnošću i lepotom ljudi i neba. Autentična sloboda, autentična lepota, tako je Rastko pisao o Africi pre skoro stotinu godina, a upravo tako i sada ja doživljavam ovaj kontinent. Posetu Dakaru završiću na belom svetioniku, gde će čuvar dozvoliti da moja grupa uključi svetlo koje će večeras navoditi brodove dalje od litica. Na uzvišenju, svetionik nadgleda ne samo okean već i ceo grad. Tu je restoran sa muzičkom scenom. Neko vežba udaraljke dok noć pada nad Atlantikom, dok noć budi sve užurbaniji Dakar. Čini se da je noću grad življi nego danju, što će uskoro, kada počne Ramazan, svakako biti slučaj. Senegalci ispijaju sokove od hibiskusa i plodova baobaba po celu noć. Najviše vole da slušaju mbalaks, posebnu kombinaciju džeza, roka i soula prošaranu udaraljkama. Takav ritam podseća na kubansku muziku, koju ovde vole, a poslednjih godina krenuli su da udaraljke kombinuju sa svim mogućim vrstama muzike. Kao da se svaku noć u Dakaru stvori novi muzički pravac, dok su udaraljke jedina konstanta. I bogatstvo života koji sa sobom nosi sve lepote i sve tuge sveta.